Jedina nada za unesrećene – "Sultan iz Beograda"

Jedan od njih je poznat pod nadimkom Sultan, pišu nemački mediji, a prenosi Dojče vele.

“Zbog sporazuma Evropske unije i Turske, izbeglice koriste put preko Bugarske, Srbije i Mađarske“, piše konzervativni list "Velt" u reportaži nazvanoj “Nova balkanska ruta“. Od kada Turska prima nazad migrante iz Grčke, a Makedonija ne dozvoljava prolaz, sve više izbeglica preko zelene granice pokušava da prođe u Bugarsku pa zatim Srbiju. Jedan Avganistanac za "Velt" priča o tome kako su ga bugarski graničari nekoliko puta tukli i vraćali u Tursku, dok se konačno nije dokopao Beograda. 

“Krijumčari su mu obećali da će ga za 1.000 evra prebaciti od Istanbula do Beograda. Poput njega svakodnevno 200 do 300 migranata stiže u Beograd, do parka kod autobuske stanice koji služi kao glavno sastajalište. Tu dobijaju hranu, odeću i obuću od volontera, čekaju na drugove, pregovaraju s krijumčarima. Jedan od njih figurira pod nadimkom Sultan. Proseda kratka kosa, siva majica preko pantalona vojničkog stila, zlatni lanac. Sirijac. Vodi posao iz bašte jednog restorana brze hrane blizu parka, uvek je okružen mušterijama. 'On i ne krije šta radi, čak mislim da je ponosan na to', kaže Branislava Đonin, jedna od volonterki. Sa novinarima Sultan ne želi da priča.“ 

"Velt" piše da krijumčari u Beogradu traže 800 evra do Beča ili 2.000 do Nemačke, a da jeftinije rešenje košta 100 evra i podrazumeva put do poroznih mesta na srpsko-mađarskoj granici gde se uzdiže trometarska ograda. “Prema zvaničnim mađarskim navodima, od početka godine je privedeno 11.000 osoba zbog povrede granice. Još 3.600 došlo ih je legalno preko tranzitnih zona na graničnom prelazu, gde policija radi najsporije što može kako bi ograničila priliv. Prema zvaničnim navodima, ove godine je u Mađarskoj podneto 12.000 zahteva za azil. Uz to postoji tamna cifra koju niko ne zna: oni koji su neopaženo prošvercovani. Zahtev za azil je zapravo ulaznica za jedan od otvorenih kampova u zemlji, gde bi izbeglice u teoriji trebalo da sačekaju obradu njihovog zahteva. U praksi, međutim, većina njih ubrzo nestane bez traga.“ 

Oni koji “nestanu“ često se kasnije pojave u Đeru, “poslednjem okupljalištu krijumčara pre Austrije“. “Dva-tri lokala su mesta okupljanja, jedan od njih je turski restoran otvoren pre svega dva meseca“, kaže novinaru Melisa Mesaroš, koja i radi u jednom od ovih lokala. Priča o tome šta je sve videla poslednjih nedelja, o migrantu koji šeta s novčanicom od 10.000 forinti (33 evra) i kondomom i spopada žene, o jednom drugom koji je i nju, Melisu, napastvovao iza šanka. Ispred kafića, piše "Velt", šeta krupni čovek u kožnoj jakni, oko njega su mladi migranti. “Stalna mušterija“, kaže Melisa. “Iračanin. Mnogo čavrlja s nama. Četiri puta dnevno dolazi, uvek s drugom grupom, plaća kafu novčanicama od 50 evra. “Krijumčar", ubeđena je mlada žena. 

Možda, zaključuje "Velt," kod ovog krijumačara dođe i Avganistanac s početka reportaže. Uslov za to je da porodica u domovini prikupi još novca i pošalje mu u Beograd putem Vestern juniona. Kada bude imao novac, proći će. Jer – to je poruka teksta u Veltu – skrivena Bblkanska ruta besprekorno funkcioniše.